Kada deca postanu „kraljevi“ porodice, često to može biti znak da su previše razmaženi. Razmaženo dete može da manipuliše svojim roditeljima kako bi dobilo ono što želi, što može dovesti do problema u ponašanju i neadekvatnih očekivanja od sveta oko njih.
Takvo ponašanje može imati dugoročne posledice na razvoj deteta i odnose unutar porodice.
Važno je postaviti jasne granice i dosledno ih sprovesti, kako bi dete naučilo odgovornost i poštovanje.
Ako primetite da se dete ponaša na način koji sugeriše da je postalo previše razmaženo, može biti korisno razgovarati sa stručnjakom za ponašanje dece ili porodičnim terapeutom kako biste razvili strategije za poboljšanje situacije i povratak ravnoteže u porodici.
Za porodicu u kojoj živi malo razmaženo dete važe neke osnovne istine:
Roditelji takvog deteta uvereni su da je njihovo dete u svakom pogledu savršeno (ili skoro savršeno) i nisu sposobni realno da procene njegove dobre i loše strane.
Spremni su da mu udovolje u svemu, gotovo na mig (čak i pre nego što dete zaplače ili počne da se ljuti).
Sve aktivnosti i porodične obaveze su usmerene samo na dete i njegove potrebe, interese, odluke…
Kada posmatrate takvu porodicu, imate osećaj da je dete doslovno kralj porodice! Često se čak čini da se roditelji deteta plaše.
Kada se mladi roditelji nađu u situaciji koja im je strana i za koju nisu posebno obučeni, preko noći se javljaju obrasci ponašanja koji vode u pogrešnom pravcu – pravcu razmaženog deteta!
Prekomerna zaštita
Roditelji beskonačno vole svoje dete i u želji da ga zaštite, mogu ga prekomerno čuvati od života.
Pripremaju mu mekano gnezdo, daleko od stvarnosti. Time ga uskraćuju mogućnosti da upozna život sa svih strana, uključujući i one neprijatne; situacije u kojima bi mogao biti ugrožen ili u kojima će morati da odluči kako dalje, ili da napravi kompromis.
Roditelji žele da zaštite dete od nesreća, pregovaraju umesto njega, rešavaju njegove probleme pre nego što se pojave i obavljaju njegove zadatke, samo da bi ga zaštitili. Pri tome zaboravljaju da je njihova uloga da pripreme dete za život kakav god on bio – uključujući stresne i tamne strane.
Kasnije u životu može se desiti da se u takvim situacijama ne snađe, da bude uplašeno i neodlučno.
U životnim izazovima možda neće znati kako da donese odluke.
Roditelji razmaženoj deci takođe ne postavljaju granice i pravila, ili ih postavljaju u nedovoljnoj meri ili se ona menjaju u zavisnosti od detetove volje.
To neću jesti!
Razmaženost u predškolskom uzrastu često se proširuje i na područje ishrane.
Razmaženo dete nema pravi odnos prema hrani i adekvatnom hranjenju.
Nema usvojene obrasce kulturnog prehranjivanja – obično se tokom obroka kreće unaokolo, pravi nered, i ne zna da bira između različitih vrsta hrane.
Naviklo je da može odbiti hranu i dobiti neku drugu. Samostalno bira vreme za obrok i vrstu hrane. Roditelji nastoje da mu udovolje na svaki način, samo da ne bi bilo gladno i da bi bilo zadovoljno.
Mali razmaženčić postaje, na osnovu neadekvatnog ponašanja svojih vaspitača i roditelja, više ili manje društveno neprilagođen, netolerantan prema drugima, zlopamtilo i neraspoložen. Teško se uklapa u društvo vršnjaka jer ne može kreativno da učestvuje u grupi, i teško se prilagođava pravilima koja vladaju u grupi – na primer, u vrtiću.
Kupovina igračaka umesto podsticanja kreativnosti
Deca su najčešće razmažena kada je u pitanju materijalno blago.
Pošto je izbor igrač prepušten detetu, a ne razboritosti roditelja, dete često ima previše igrač, koje su obično nepotrebne ili neadekvatne.
Takođe, obično ima previše odeće, tehničkih pomagala i dobara uopšte. Sa tolikim obiljem, dete ne može razvijati svoju kreativnost (na primer, kada bi trebalo da napravi igračku od recikliranog materijala kako bi se igralo, umesto da ima kutiju punu igračaka).
Detetu za igru nije potrebna mašta, jer mu je u stvarnom svetu skoro sve dostupno (ne mora da sprema izmišljenu hranu u izmišljenim posudama, već ima plastične posude i kompletnu kuhinju za tu svrhu), a radne navike se ne razvijaju (jer ne mora da posprema igračke nakon igre).
Takvo dete takođe ne poznaje očekivanja jer praktično ništa ne mora da zaradi ili postigne.
Problemi sa vršnjacima
Kada se razmaženo dete suoči sa novim ljudima (na primer, prilikom početka u vrtiću, odlaska u bolnicu…), ima više problema s prilagođavanjem jer se prvi put u životu susreće s okolnostima koje mu nisu po volji. Nalazi se u stresnoj situaciji kojoj nije doraslo.
Reakcije ljudi oko njega su potpuno različite od onih na koje je naviklo.
Niko ga ne štiti previše, mora samo da komunicira s okolinom, a problemi se pojavljuju i sa hranom
. Nedostaju mu brojne igračke i drugi dodaci koje ne zna da podeli s prijateljima.
Deljenje dobara često je uzrok sukoba, ljutnje, prkosa ili povlačenja u sebe i osamljenosti.
Naučite ga odgovornosti!
Dete treba prihvatiti onakvo kakvo jeste. Treba prepoznati njegove dobre i loše strane, slušati ga i poštovati.
Postepeno i odlučno mu postavite osnovne granice koje do sada nisu bile prisutne.
Uvedite pravila bez kojih zajednica ne može funkcionisati. Roditelji treba da pokažu detetu pravi put, da ga nauče donošenju odluka i odgovornosti za te odluke.
Dete mora naučiti da sluša druge (do sada je možda bilo naviklo da naređuje ili komunicira plačem i ljutnjom) i shvatiti da nije ono središte svega.
Treba prepoznati svoja osećanja i osećanja drugih i o njima razgovarati (na primer, reći da je ljuto i zato viče, i razmisliti kako to može da reši; ili shvatiti zašto je drugar bio tužan kada mu je oduzelo igračku i kako bi se osećalo u toj situaciji). Takođe, treba da prepozna svoje želje i da pronađe način da ih ostvari bez pomoći roditelja.
Ovaj pristup će pomoći detetu da razvije samopouzdanje, sposobnost donošenja odluka i čvrstinu u odnosima sa vršnjacima.
Kroz dobre i loše iskustva, biće u mogućnosti da pronađe svoj put i preuzme odgovornost za svoja dela.
Šta sa vrtićem?
Za dete koje pokazuje znakove razmaženosti, uključivanje u vrtić je idealno.
Uz pažljivo i stručno vođenje od strane vaspitačice i pomoćnice, rešavanje ovih problema može biti lakše nego kod kuće, naročito ako stručni kadar u vrtiću i roditelji aktivno sarađuju.
U saradnji sa decom, stručnim kadrom i ponekad sa spoljnim stručnjacima, roditelji razmenjuju informacije, uče da prepoznaju svoje motive za razmaženost svog deteta, postaju svesni svog ponašanja i vaspitnih obrazaca, i ako otkriju da nisu adekvatni, mogu ih prilagoditi.
Svako popuštanje detetu, uvažavanje njegovih želja i potreba ne znači nužno razmaženost.
Naprotiv – dete ima pravo na male povlastice, ali u pravoj meri! I roditelji imaju isto pravo – lepo je obradovati svoje dete i razmaziti ga s vremena na vreme!
Na kraju, to je deo ljubavi, i ako biramo između zanemarivanja vaspitanja ili razmaženog deteta, neka pobedi „razmažen s merom“!