Badnji dan je velik radni svetac, po bunjevačkom redu i običaju, na ovaj dan strogo se posti (suši), ceo dan, dok zvezde ne izađu. Sve do posne al bogate večere, uz znak pokore za ljudsku grešnost.
Viruje se da se nesmi niko udarat, jer će se na tom mistu javit čir, onom ko udara. Ništa se iz kuće ne iznosi da se srića ne bi iznela.
Obavezno se iđe na groblje i nosi zeleno žito na grobove, bližoj rodbini. Badnji dan je za žene kadgod počimo rano u zoru, oma posli Rorate. Pripravljale su puno ila, završavale spremanje, pekle su božične kolače, med kojima se posebno ističe kolač „božićnjak” koji je karakterističan i svojstven po izgledu samo kod Bunjevaca. Pripravljale su bogatu posnu večem, ukrašavale kuću po bunjevačkom redu i običaju.
Muški svit u kući na Badnji dan samo namiriva josag i pripravlja ogriva. Najstariji muški ima za obavezu da zamedlja rakiju.
Simboli Badnjeg dana i čilog Božića su: slama, božićnjak, božična grana, zeleno žito, žito, med, zamedljana rakija, bili luk, jabuka, vino i Betlehem.
Slama – Isus se rodio u štalici na slami. Božićnjak je kvasni kolač koji simboliše zajedništvo i viru u stvoritelja i rođenje otkupitelja. Božićna grana – drvo ko simbol života, danas -jelka. Zeleno žito – simbol obnavljanja života. Žito – simbol opstanka. Bili luk – simboliše čovčiju grišnost i gorčinu duše. Med – potire oštrinu luka, to su riči sv. Otkupitelja.
Zamedljana rakija – ima zajednički simbol meda i luka. Uzimanjem se potvrđiva spremnost za Isusa neugodnosti trpit.
Svića – koja gori čilu noć je simbol Isusa Krista, koji je svojom naukom posto svitlost svita. Jabuka – simbol zajedništva, i siče se na toliko kriški koliko je čeljadi za astalom. Slika ljubavi i zajedništva što je Isus dono rođenjem med nas. Vino – se isto nazdravlja i pije iz iste čaše u znak zajedništva i ljubavi, sa ostatkom vina trne se svića posli večere. To pridstavlja da ćemo svi umriti i da smo u smrti svi prid Bogom jednaki.
Betlehem – štalica sa Isusom i drugim likovima, po tumačenju Svetog pisma, izrađivana od slame, kuružnje, tista a kasnije gipsa, keramike i porculana, zauzima glavno misto ispod grane.
Pripravljanje astala – za Badnje veče astal se pripravljo bogato i svečano, što simboliše Božije darove, kojim je obdario čovika, pa se od svi plodova pomalo meće, il na pod, il na astal, da se ove noći zafali Bogu na tim darovima.
Usred sobe, obično ispod slimena prid pendžerima, postavlja se dugačak astal da mogu sist sva čeljad. Pod njega se prostirala slama, mećale su se i kose, motike, grablje, amovi, zobi, kuruza, sina i žita. Na astal, prije neg se prikrije svečanim bilim čaršapom, raspe se šaka slame il sina. Na čelu astala stoji božična grana ukrašena vatom, vilinom kosom, krep papirom i salonskim šećerom. Ispod grane stoji velik plitki svečani tanjir u kojem je božićnjak, oko njega dvi-tri lipe jabuke, orovi u ljuski, suve šljive i smokve. Porid se meće isklijalo zeleno žito, u kojeg je zabodena na sridini svića. I čaša sa zrnevljem žita u kojoj je bila velika svića, koja je gorila čilu noć. Kadgod su se pravili i jaganjci od vate.
U boci zamedljana rakija, zdilica sa medom i očišćenim orovima, bilim lukom i jabukom isičenom na kriške (koliko čeljadi ima za astalom). Astal se postavlja najsvečanije, koliko je moguće. Početkom XX vika postavlja se i mali betlehem.
Večera na Badnje veče – morala je bit kako su stari Bunjevci kazali „po bunjevačkom redu i običaju”.
U kuću prija same večere dolazio je položaj koji prvi čestita: „Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!”. On se čeka na nogama, odpozdravljaje svi: „Navike faljen bijo! Ti živ i zdrav bijo!”. Položaj uzima badnjaču sa ognjišta i s njom udara u prag el dovratak, i blagosiva ričima: „Koliko varnica toliko pilića, pućića, prasića, ovčica, ždribadi, teladi…, nek da dragi Bog!”. Onda vrati badnjaču na ognjište, pa ćućne iza vrata i ponovo poželi domaćici: „Ajd, nek vam ove godine kvočke side, nek vam da dragi Bog.” Ukućani na sve uvik odgovaraju: „Nek da dragi Bog! Živ ti i zdrav bijo!”.
Prije neg se i sidne za astal, otac izađe prid kuću i pukne iz puške u znak da je vrime za večeru. Sida se za astal, položaj uzima sviću iz žita i nosi je na ognjište daje užeže; vraća se u sobu i pozdravlja ponovo: „Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!” i sida za astal, di ima posebno misto pored najsatrijeg – starešine kuće. Na pozdrav mu svi u kući odgovaraju:” Uvik Isus faljen bijo, i ti živ i zdrav bijo!”. Domaćin ga za to vrime blagosivlja zrnevljem žita. Na redu je zajednička molitva naglas. Viruje se daje molitva divan s Bogom, čin zafalnosti i ljubavi. Nakon molenja, domaćica unosi posnu gravom čorbu uz isti pozdrav: „Faljen Isus, _ ČestitaiTi Vam Badnje veče!”, domaćin je blagosivlja zrnevljem žita. Prvo starešina kuće ustaje i nazdravlja sa podignutom bocom zamedljane rakije, uz zdravicu: „Čestitam Vam Badnje veče, nek nam dragi Bog dade i na godinu vako svi zajedno nek se skupimo u zdravlju i veselju i još boljem blagostanju!”. Svi redom popiju gutljaj, posli svi uzimaju prvo luk, orove i jabuku s medom.
Posli čorbe na astal se dodaje papula (nagusto gra), nasuvo s makom i orima, riba i pleten kolač. Na kraju se pije vino iz iste čaše po starosti, s vinom se na kraju gasi svića. Stari su obično kazali na koga dim ode taj će prvi umrit. Sa astala čilu noć ilo se ne sklanja, jel to veče niko ne smi bit gladan, ni slučajni prolaznik, ni josag, ni ker, ni mačka, pa ni „tiče nebeske”.
Posli večere obično se zabavilo s dicom: izvlačila se slamka ispod čašapa, čija je bila najduža taj će najduže živit. S dicama se valjalo u slami i bacalo njim se ora. Dica bi ji lupala i ila, ko simbol zdravlja i čvrstine, ljuske od ora su se bacale pod astal da bude
više pilića. Pivale su se božične pastirske pisme: „Hajde braćo da idemo”, „Marija Divica sinka rodila”… Dica su ostajala spavat na slami, dok čeljad i veći idu na ponoćnicu.
Mlađi posli večere idu čestitat Badnje veče, kadgod davno išli su Betlemari a kasnije su se održavale Vašange.
Božićnjak je kvasni kolač koji se samo kod Bunjevaca pripravlja za Božić u ovom obliku. Božićnjak ima simbol zajedništva svega živog na zemlji. Od Betlehema do prikazivanja svega živog na salašu, koje bi tribalo bit za astalom kad se moli Bogu. Čeljad su oko astala, a sve živo što ji okružuje je prikazano na Božićnjaku. On se pripravlja od dobro zakuvanog kvasnog tista, u tri dila (lepanje) u koji se metne novac, poslažu se jedan na drugi i obaviju pletenicom, priko gornje se pribace dva usukana tista u obliku križa, kojim su krajevi razdvojeni, da bi se namistila ružica, ko i na sridini. Onda se slažu druge figure već napravljene od beskvasnog tista: Misec, Sunce, cvitovi, žitno klasje, loza, bure, grančice, tiče, kokoška s pilićima, pucka, krmača s prasicima, ovce, jasle i volovi… Najvažnije misto ima Majka Božija povezana s maramom na dva kraja (povezana bunjevački) s malim Isusom i mali anđo ko čauš, navistitelj Božića. Tako napravljen kolač Božićnjak se peče. Običaj je da se za velike svece, sva čeljad budu uvik u svojoj kući, baš zbog simbola zajedništva. Za Božić peku se obični pleteni kolači, bez ukrasa koji se idu umisto kruva.
Položaj i badnjača
Položaj najčešće bude mlađe muško dete, drag deran u gostima, mož bit i slučajni gost namirnik, koji najčešće ostaje čilog Božića i bude najvažniji gost kojem se posebno udovoljava. On nosi badnjak, pali sviću i čestita Božić. Položaj je simbol ljubavi čovika prema bližnjem svom.
Badnjak je komad tvrdog drveta ko simbol svitla i topline. Spomen na ognjen stup koji je gorio i pokazivo put Izraelcima kad su izlazili iz Egipta.
Posebna pažnja posvićena je bunjevačkom običaju prija same večere na Badnje veče kad položaj unosi badnjaču.
Betlemari
Ovaj običaj je skoro zaboravljen, ima podataka da je postojo u vrimenu dok su Bunjevci većinom bili rasuti po salašima na nepriglednim ravnicama di nisu imali u blizini crkvu. Umisto ponocnice u crkvi, sami sebi su upriličili običaj u kojem su ukazivali na veličinu rođenja malog Isusa. Okupljeni u grupe, pravili su male crkvice, koje su pridstavljale mali Betlem, štalicu di se rodio Isus. Crkvice od daščica postavljene na nosiljke, nosili su od salaša do salaša. Muškarci i muška dica, kad bi ušli u salaš svi zajedno bi pivali božične pisme, domaćini bi ji častili i darivali, a oni bi posli išli dalje.
Bogica
Zabiluženo je da su starija čeljad obučeni u bile čašape priređivali za svoju malu dicu šalu, da im Bogica donese poklon. Dica su se kadgod bojala nepoznati, pa su dugo virovala i pripovidala doživljaje. Na selima i danas dolazi Bogica dicama.
Vašange
Pamti se ko stari običaj, a kod niki Bunjevaca postoji i danas. Većinom slučaja pokupi se društvo od 3-5 pari čeljadi sridnji godina, namaškarani u krpe, umazani čađom i kojekakim farbama, prave veliku larmu s loncima i poklopcima, obalaze komšije, poznate
i nepoznate.
Zbog prikomirnog pića nerado se primaju u kuće, pa običaj lagano nestaje.
Ponoćnica
Vrime ponoćne mise za Bunjevce znači svečano okupljanje sviju koji mogu otić u crkvu, da dočekaju vrime rođenja malog Isusa. Porid pridike i molitve svi pivaju božične pisme „iz srca”. Kod Bunjevaca vrlo pripoznatljive su: „Hajte braćo da idemo”, „Spavaj mali Božiću”, „Marija Divica sinka rodila”, „Zdrav budni, mili gost.” Nakon mise prid crkvom se pozdravlja sa: „Čestitam Vam Isusovo porođenje!” Vrativši se sa ponocnice domaćini bi budili i naranili josag, oslovljavajući ji sa imenima. Crvena lipa jabuka baca se u otvoreni bunar, iz kojeg su napajali josag sve do Tri Kralja. Kad izvade jabuku, ako je lipa biće zdravi, ako otrune biće bolesnog josaga. Na ponoćnici uvik je puno svita i gužva, pante se šaljive zgode da su huncuti u gužvi pozašivali svitu odila jedno za drugo, pa kad krenu ne mogu se razdvojit. Tako se zbijala šala i veselje. Posli ponoćnice iđe se kući i idu se pača. Veliki dio običaja se i danas drži, prominjen u zavisnosti od sridine življenja (na salašu el u varoši). Spomenuti simboli ni danas nisu zaboravljeni. Poslidnji godina organizuju se izložbe narodni rukotvorina, pa i pozorišne pridstave u kojima se prikazivaje bunjevački običaji na temu Božića.