Internet i deca! Nekada smo deci kada su bili kišni dani čitali stripove i knjige. Ili smo jednostavno gledali u prazno.
Danas mnoga deca provode pola dana ispred ekrana. Ako nisu nadgledani, mogu biti u veoma lošem društvu. Da li smo svesni opasnosti koje ih vrebaju?
Dok sam bila dete, na kišni dan sam ležala na krevetu zajedno sa sestrom i čitale smo knjige ili stripove.
Ponekad sam crtala, ponekad sam samo gledala u prazno…
Ponekad i u rupu na plafonu koja je nastala kada sam je metlom probila.
Tada me je mašta vodila u bajkovite svetove punih boja.
Kada nije bilo kišnih dana, nije bilo dileme gde provesti popodne: igrali smo se sa decom iz zgrade, igrali zemlju krast, skrivača, razmenjivali sličice i Barbike.
Kada sam imala pitanje na koje nisam znala odgovor, odlazila sam u biblioteku.
Tražila sam enciklopediju i celo popodne je pretraživala.
Ponekad sam pitala baku učiteljicu.
Nije bilo telefona ili messengera za najavljanje poseta prijateljima, već sam išla tri sprata niže, zvonila i pitala da li je Nina kod kuće.
Pošto sam se pojavila na fotografiji sa osme rođendanske torte, još uvek imam uspomenu na svoju sestru. I osim mojih najboljih prijateljica, niko nije znao da sam na moru sa bakom i dedom. Oh, i dopisivala sam se… sa Mojcom iz Slovenije. Nedavno sam je pronašla na Facebooku.
Da, danas je sve drugačije. Promene su ultrabrze. Ne možemo više da uživamo u dosadi.
Tehnologija je svuda, svi smo stalno povezani. Ne znamo da živimo bez pametnih telefona.
Nosimo ih svuda i mnogo je teže odložiti ih nego pre 10 godina.
Stalno smo povezani, umreženi, dostupni. Na mreži tražimo informacije, gledamo filmove, igramo kompjuterske igrice, kupujemo…
Takođe deca i tinejdžeri. Slovenački devetaci u proseku igraju kompjuterske igre skoro dva sata dnevno, dok za vikend igraju skoro 2,5 sata, pokazala je istraživanje Nacionalnog instituta za javno zdravlje (NIJZ) iz 2015. godine.
Počinju da ih igraju (već) u prosečnoj starosti od nešto više od sedam godina.
Slične podatke su dobili i međunarodnim istraživanjem „Zdravstveno povezani obrazac ponašanja u školskom uzrastu“ iz 2014. godine među 11-, 13- i 15-godišnjacima.
„Kompjuterske igre tokom nedelje igra približno 78% 11-, 13- i 15-godišnjaka, dok za vikend to radi čak 83%, pri čemu je više dečaka nego devojčica i najviše je 15-godišnjaka.
Zanimljivo je i to da oko 3% 13-godišnjaka i 4% 15-godišnjaka igraju igre sedam sati dnevno ili više,“ upozorila je dr Helena Jeriček Klanšček iz NIJZ-a.
Zabrinjavajuće je što 2,5% slovenskih osnovaca ispunjava dijagnozu zavisnosti od kompjuterskih igara.
Najčešće su to dečaci koji počinju da igraju kompjuterske igre ranije od drugih – u prosečnoj starosti od pet i po godina. Igraju znatno više od vršnjaka – tokom radnih dana 5,4 sata, dok za subotu i nedelju u proseku igraju 6,9 sati dnevno.
Čak je i osmogodišnji sin porodične terapeutkinje Dore Pal već igrao igre. Na kratko.
Ipak je primetila da je postajao sve nemirniji i nervozniji dok je prelazio prepreke, nivo stresa i napetosti je rastao.
Kada mu je rekla da je dosta, molio ju je da „može još malo, samo još ovo“. Njegov mladi i nerazvijeni mozak nije mogao da izdrži sve te stimulacije, bio je uzrujan.
Želeo je da postigne zadovoljstvo u kratkom vremenu i uz malo truda.
Slično je počeo i dečak koji je danas zavistan od kompjuterskih igara.
Kao terapeutkinji je rekao da nikada nije kraj nivoima, da uvek želiš više, brže, bolje.
Njegov mozak je bio veoma uzbuđen tokom igre, tražio je zadovoljstvo koje može da postigne bez previše truda. I niko ga nije zaustavio.
Mozgovi su napravljeni za dosadu
Naši mozgovi su u osnovi napravljeni za dosadne stvari. Uživanje dolazi u malim količinama, kao što su lep film, dobra hrana, romantična intimnost u dvoje.
Dok su kod kompjuterskih igara sve stvari brze, pojačane, stalne i beskonačne.
Kada postignemo uspeh, dobijamo potvrdu koju želimo ponovo i ponovo.
Zbog toga može brzo doći do zavisnosti, prema definiciji Nacionalnog instituta za zaštitu zdravlja, stanje koje utiče na fizičko i mentalno zdravlje zavisnika, pogađa njegove odnose sa okolinom i njegovu kreativnost i ostavlja posledice u porodici zavisnika, kao i u širem okruženju.
O tome govorimo kada se određeni obrazac ponašanja počne ponavljati iz dana u dan i postane središte razmišljanja i dešavanja u životu zavisnika.
Prema njihovim podacima, u Sloveniji 3,1% osoba od 18 do 95 godina ima ozbiljne probleme sa prekomernom upotrebom interneta, koju ne mogu da kontrolišu i koja se odražava u konfliktima sa okolinom i dnevnim obavezama.
Najveći problem je što zavisnik ne može da se odrekne tehnologije. Ona je svuda prisutna, potrebna nam je.
Pitanje je koliko dugo ćemo izdržati, koliko dugo će ovako moći da ide.
Stručnjaci već upozoravaju na opasnost od evolucijskih promena, neurolozi govore o genetskim promenama u mozgu… ne na bolje. Jer, da ponovimo, naši mozgovi su u stvari napravljeni za dosadu.
Danas znamo da se razvijaju do 22. godine i veoma je važno kakve stimulacije dobijaju tokom odrastanja. Zaista nije dobro ako ih je previše, upozorava Dora Pal koja radi u udruženju Projekt človek.
Možda mnogi roditelji nisu svesni svih zamki savremene tehnologije.
Mislimo da je bolje ako je dete unutra, barem ne puši, ne pije i ne drogira se. Nije u lošem društvu. Ali, budimo iskreni – za računarom može provesti neograničeno vreme u još lošijem društvu nego u stvarnom životu.
Neki roditelji su, na primer, veoma ponosni što njihova dvogodišnjakinja već zna da ukuca lozinku na pametnom telefonu i pomera prstom po ekranu.
„Ali dvogodišnje dete nema šta da radi sa pametnim telefonom.
Negde do 12. godine deca ne bi smela da provode vreme sa pametnim telefonom, niti bi ga trebala imati. Ako već mora da ima telefon, neka bude običan telefon.
I nemojte raspravljati s detetom koje će vas uveravati da svi njegovi vršnjaci imaju pametan telefon, samo on ne. Izgubićete.
Ako se roditelji slože da nešto ne dozvole, stvar je jasna. Ako treba telefon, neka bude običan, a ne pametan.“
Veliki problem je pornografija
Neophodan je nadzor. Naime, ozbiljan problem su sadržaji do kojih deca mogu da dođu na internetu.
Pornografija, na primer. Želeli mi to ili ne, živimo u svetu gde naša deca počinju da dobijaju informacije o seksualnosti veoma rano, praktično od rođenja.
Slovenački tinejdžeri najčešće slučajno nailaze na pornografiju na internetu između osme i 11. godine. „Muškarac, danas zavistan od seksa, je kao vrlo mlad došao u kontakt sa veoma grubom pornografijom.
Danas nije sposoban za realan kontakt sa ženama, gde bi trebalo da se potrudimo i naučimo nešto,“ rekla je Dora Pal.
Upozorila je na istraživanje koje je pokazalo da trećina mladih Japanaca u uzrastu od 14 do 18 godina nije zainteresovana za seks sa devojkama.
Prava devojčica ih ne privlači, seksualne užitke traže na internetu. Mozak je promenjen do te mere da se više ne može uzbuditi u stvarnom životu, objasnila je.
Naravno, nije dobro ako deca dođu na internet do sadržaja gde mogu da angažuju prostitutku, pa čak i da je ubiju…
Zbog toga je neophodan nadzor, a takođe je važno da otvoreno razgovaramo o seksualnosti.
Da deci kažemo da je seksualnost nešto prirodno i lepo, i da je u stvarnom životu nešto potpuno drugačije, savetuje.
Izvor svega je porodica
U suštini, sve potiče iz zdrave porodice. Ne idealne, jer takva ne postoji, kaže Dora Pal. U zdravoj porodici znamo da se posvađamo i zatim se izvinimo, priznamo greške.
Ona nam je podrška. U njoj znamo da otvoreno razgovaramo, uključujući i o seksualnosti i drugim „tabu“ temama. Znamo da se volimo.
Trebalo bi da naučimo dete da izražava osećanja i potrebe, kako bi moglo odgovorno da živi i uživa u životu bez hemijskih i nehemijskih sredstava.
U takvoj porodici odnosi su živi, zasnovani na bliskosti, vaspitanju i uzorima.
U njoj nas deca zanimaju, i radimo s njima sa zadovoljstvom.
Tada imamo nadzor i težimo cilju svih roditelja: da opremimo dete da živi zdrav i samostalan život sa drugima i da bude zadovoljno.
Na kraju, zadatak roditelja je da odgoje dete da postane samostalno.
Šest osnovnih elemenata vaspitanja:
1. Ljubav (ljubazno i podržavajuće okruženje)
2. Jedinstvo vaspitača u vaspitanju (šta je ispravno, a šta nije, šta je zdravo, a šta nije, šta je sigurno, a šta nije)
3. Zahtevi, granice, vrednosti, pravila
4. Povećanje zdravog ponašanja i aktivnosti (pohvale i nagrade)
5. Smanjenje štetnog ponašanja (sankcije, kazne, posledice…)
6. Usmeravanje i komunikacija
Ako porodica nije dovoljno zdrava, prema upozorenju Dore Pal, postoji mnogo veća verovatnoća da će dete upasti u neku vrstu zavisnosti.
Moramo biti svesni da deca sama po sebi nisu sposobna da izraze osećanja (ona ih potiskuju i potiskuju). Moramo ih naučiti kako to da urade.
U suprotnom, mogu tražiti instant zadovoljstvo bez truda.
Brzo ga mogu pronaći na internetu, pred ekranom, igrajući kompjuterske igre, možda gledajući pornografiju. Internet ima potencijal za zavisnost.
Pruža anonimnost i dostupan je svima. Nudi mogućnost beskonačnog ponavljanja.
Surfovanje internetom ili igranje kompjuterskih igara nema kraja, sve se dešava brzo, zadovoljstvo dolazi bez previše truda, naglasila je.
Pet vrsta poremećaja zavisnosti od interneta:
1. Kiberseksualna zavisnost (virtuelni seks i pornografija)
2. Kiberodnosna zavisnost (društvene mreže)
3. Online igre na sreću i online kupovina
4. Pretraživanje interneta – zasićenost informacijama
5. Kompjuterske igre
O prekomernom korišćenju savremene tehnologije govorimo kada povremena upotreba više nije dovolj i kada nema nadzora nad ponašanjem.
Na primer, dete nas može udariti ako mu isključimo struju ili internet konekciju.
Kada se povećava tolerancija, kada dete teško može da se uzdrži od interneta, kada ima više neuspešnih pokušaja da prestane.
Kada primetimo promene u načinu života, navela je Dora Pal.
Šta savetuje? Ne dozvolite da dete ima televizor ili računar u svojoj sobi.
Uveče stavite sve telefone na zajedničko mesto u zajedničkom prostoru.
Zdrava upotreba interneta je neophodna.
Prvo: telefon nije beba-siter, ne kupujte mir za sebe njime.
Napravite raspored. Postavite granice, ograničite i smanjite vreme. Nadzorujte i pratite kakve sadržaje vaše dete gleda.
Planirajte druge aktivnosti. Usmerite dete ka stvarnom svetu, sportskim aktivnostima, umetnosti, druženju s ljudima.
Ako je potrebno, promenite se sami. Ne možete očekivati da će dete igrati fudbal napolju ako vi ležite na kauču sa telefonom u ruci.
Neće mirno sedeti za stolom i jesti ako vi tokom obroka proveravate objave na Facebooku.
Ako primetite znakove zavisnosti, razmislite zašto vaše dete provodi toliko vremena igrajući kompjuterske igre ili na internetu.
Možda se nečemu izbegava? Istražite kakvi su odnosi u porodici. Razgovarajte, na primer, pitajte dete kako vas vidi kao majku.
Moći ćete da se nosite s izazovima ako budete svesni zamki savremene tehnologije.
I budite svesni da niste jedini koji se suočavaju s ovim izazovima.
Verovatno ne postoji dete na svetu (ili ih je jako malo) koje bi nakon pola sata zaista odložilo telefon i otišlo da uči, jer je tako dogovoreno.
Ne, tražiće „još malo“ i na nama, roditeljima, je da postavimo granicu. Za dobrobit dece i njihovu budućnost.