Još kao male bebe, deca razvijaju sposobnost da se samostalno igraju odnosno zabave. Samostalnost u igri svakako treba podsticati i ne ometati, jer od uplitanja roditelja u igru zavisi njihov razvoj.
Svaki roditelj se pita da li se dovoljno bavi svojim detetom, pogotovo kada je dete zaokupljeno nekom aktivnošću koju nije podstaknuo sam roditelj.
Pod uticajem griže savesti roditelj često pomisli da detetu treba da ponudi hrpu podsticajnih aktivnosti kako se ne bi dosađivalo i na taj način može da omete detetovu sposobnost da se samostalno igra. Roditelj prekida razvoj samostalne igre, samostalnog mišljenja i usmerava detetovo interesovanje prema svojim interesovanjima.
Ono što svaki roditelj treba da ima na umu je da detetu treba prostor i vreme samo za sebe. Uloga roditelja je da pruži detetu sigurno i podsticajno okruženje, kako bi lakše pronašlo predmet svog interesa. Tok igre dete mora izabrati samo, mora biti neometano, ali pažljivo promatrano, kako bi roditelj mogao da prati i uvek deluje u skladu s detetovim interesovanjima.
Čekajte da dete samo zatraži pomoć
Nije dobro nuditi pomoć detetu u svakoj situaciji. Uvek je bolje sačekati da dete zatraži pomoć. Na taj način se dete više trudi, postaje samostalnije i uči se ne odustajanju i oslanjanju na drugoga u svakoj prilici.
Čest problem roditeljima je i taj što njihova deca ne znaju da se igraju sama. Najčešći razlog je što su roditelji propuštali da pruže detetu priliku da razvija ovu sposobnost, ali ponekad su deca jednostavno takva da u svakoj prilici žele društvo i retko ili nikad nemaju potrebu za osamljivanjem i samostalnom igrom.
Tada roditelji moraju da podstiču samostalnu igru i nikako ne smeju da očekuju rezultate preko noći. Jednostavno moraju pronaći detetovo interesovanje i truditi se da što duže održava pažnju.
Razvoj sposobnosti samostalne igre je proces i pravovremenim podsticajima svako dete može naučiti da se igra samo!
izvor: Magazin.net